Energetski ”divlji zapad” u zemlji Srbiji

U ovoj deceniji svedoci smo sve učestalijih ataka na prirodu i njena bogatstva, a posebno na vodne tokove i vodne resurse. Prodaja punionica i najava uvođenja privatnog sektora u javne vodovode i sisteme za dopremanje voda uzburkala je javno mnjenje.

Iako je zakonska regulativa po pitanju vlasništva nad vodnim resursima itekako jasna i nedvosmislena, javnost nije ostala ravnodušna. Ministar zaštite životne sredine, gospodin Goran Trivan je u više navrata govorio o odredbama Zakona o vodama, gde se u članu 5 „VODNO DOBRO“ definiše kao neotuđivo javno vodno dobro u svojini Republike Srbije što je za cilj imalo da se umiri uzburkana javnost i ta obraćanja imala su efekata.

Međutim, sektor voda u Srbiji muči jedan, takođe veliki problem, koji se medijski mnogo manje eksponira, a ni po čemu ne zaostaje za problemom takozvane „privatizacije voda“. Reč je o korišćenju hidropotencijala Republike Srbije.Osim velikih hidroelektrana u koje se ubrajaju one sa energetskim kapacitetima iznad 100 MNj snage, sve je veći pritisak na manje vodotoke, na kojima je takođe moguća gradnja energetskih postrojenja. Katastar mini hidroelektrana u Srbiji vodi Direkcija za vode Republike Srbije i u njemu su date sve lokacije na kojima su izgrađene ili se grade mini hidroelektrane, kao i potencijalne lokacije za njihovu izgradnju. Na veliku žalost, u pomenutim katastrima najzanimljivije lokacije su već „zauzete“, a po pravilu se nalaze u zonama zaštićenih prirodnih dobara, koja su „zaštićenim“ proglašena skoro po pravilu zbog netaknute prirodne sredine na tim lokacijama.Investicije u mini hidroelektrane nisu toliko velike, pa se otplaćivanje isporučenom električnom energijom može ostvariti za kraći vremenski period.

Sama postrojenja za proizvodnju električne energije sastoje se od građevinskih objekata kojima se održava određeni nivo vode u akumulacionom prostoru – brana, generatorskih zgrada i cevovoda kojima se voda od brane do generatora trensportuje. Osim ulaganja u ove objekte, kao i generatore, potrebno je izgraditi i sistem za transpot energije, odnosno dalekovode do postojeće elektroenergetske mreže. Često su dalekovodi višestruko skuplji od samih objekata za proizvodnju elekrtrične energije i elektromašinske opreme, zbog čega su prve na udaru lokacije od kojih nije veliko rastojanje do postojeće mreže dalekovoda.Druge dve važne karakteristike poželjne lokacije su raspoloživa količina vode i potencijalni padovi korita reke, odnosno visinska razlika između kote vode u akumulaciji i kote generatorskog postrojenja. Ove dve karakteristike predstavljaju i najveći problem, jer su takve lokacije po pravilu u kanjonima i klisurama vodotoka, sa vodopadima i brzacima.

Šta prirodno dobro nekog kanjona, ili klisure neke reke čini upravo zaštićenim prirodnim dobrom? Osim nesumnivo pozitivnog vizuelnog efekta koji isti ostvalja na oko posmatrača, bogatstvo čistih voda i bogatstvo i raznovrsnost živog sveta u tim vodama i na obalama je ono zbog čega se neki krajolik proglašava zaštićenim. Ljudskim aktivnostima, koje će na bilo koji način uticati na ta bogatstva nema mesta.Procese planiranja, projektovanja i izgradnje mini hidroelektrane prati prikupljanje dokumentacije koja sadrži i uslove pod kojima se nešto može, odnosno ne može graditi ili menjati.

Jedan od parametara koji se za bilo kakve radove na vodotocima mora poštovati je minimalna količina vode koja mora biti propupštena za održavanje životnog staništa vodenih biljaka i životinja, ali i potrebe stanovništva neposredno nizvodno, naziva se BIOLOŠKI, odnosno EKOLOŠKI MINIMUM. Za ovaj parametar vezana su dva najčešća problema životne sredine, a to je određivanje ekološkog minimuma, koje je često veoma restriktivno po vodeni živi svet, a drugi je kontrola i poštovanje čak i takvog ekološkog minimuma. Važno je napomenuti da je ekološki minimum zamišljeni protok koji bi trebao obezbediti dovolje uslove za opstanak živog sveta voda i priobalja, ali je pitanje šta je to „dovoljno“. Dovoljna voda za preživljavanje i za normalan život i razvoj vodenog sveta su dve potpuno različite kategorije, jer i u koncentracionim logorima su ljudi preživljavali sa minimumom hrane, ali nisu živeli.

Drugi važan detalj jeste kontrola minimalnog proticaja, odnosno količina ispuštanja voda, jer sve se češće na nekim vodotocima ispušta daleko manje od ekološkog minimuma, ili se čak uopšte ne ispušta voda. Primerene sankcije i nadoknada načinjene štete životnoj sredini i lokalnom stanovništvu za takvo ponašanje po pravilu izostaju. O postojanju ribljih staza na ovim objektima, kojima se ne sputava migracija vodenih životinja na svojim uobičajenim koridorima ne vredi ni govoriti. Njih na ovim profiterskim objektima uopšte neće biti, jer za vlasnike ne samo da predstavljaju finansijski trošak, nego i gubitak dragocene vode koju treba isključivo puštati kroz turbine.

Prema zvaničnim dostupnim podacima, najviše lokacija potencijalnih mini hidroelektrana nalazi se u slivovima Zapadne Morave, odnosno na manjim vodotocima sliva Ibra, Moravice i Rzava, a zatim i na slivovioma Vrle, Vlasine, Banjske reke, Jelašnice, Pčinje i drugim.

Ono što ipak najviše zabrinjava jeste činjenica da su najtraženije lokacije upravo u okvirima zaštićenih priorodnih dobara, kao što su Rzav, Satara planina ili Jerma. Ova prirodna dobra između ostalog i jesu proglašena zaštićenim prirodnim dobrima upravo iz razloga njihovih prirodnih hidrološko-hidrauličkih osobina kojima je omogućen život i razvoj živog sveta voda i priobalja.

Stanovništvo ovih krajeva takođe je žrtva bezumne politike proizvodnje električne energije po svaku cenu. Njima su ove male rečice osnov opstanka i života. Bez vode, ili sa dirigovanim vodnim režimom, ili što će biti češći slučaj, sa zacevljenim rekama, oni su osuđeni na propadanje i odumiranje. Oni mlađi osuđeni su na iseljavanje, bez ikakve šanse da se u svoj rodni kraj ikada vrate. Ekološki proizvodni potencijali zavise i od racuionalnog i odgovornog čoveka koji će plodove prirode sa ovih prostora ubirati, ili na svojoj zemlji proizvoditii. Zdrava hrana u svetu je sve traženija, skuplja i cenjenija, ali kod nas neće biti nikog da je proizvede. Dakle, koliko će realno koštati jedan kilovat struje iz ovakvih postrojenja? Realna cena kilovata struje nikada neće biti poznata, jer je gubitak potencijala zdrave životne sredine nemoguće novčano izraziti.

Izgradnjom mini hidroelektrana, otići će i čovek, ali će otići i ogromna šansa za proizvodnju zdrave hrane, razvoj seoskog turizma i razvoj drugih delatnosti koje su bile u funkciji nenarušene životne sredine.O kakvoj se devastaciji prirodnih vrednosti je reč dovoljno govori primer sliva Toplodolske reke, gde su za potencijalnu izgradnju mini hidroelektarna određene čak 24 lokacije, od čega su za 8 lokacija već izdati lokacijski uslovi, ili je već počela izgradnja mini hidroelektrane.

Sve lokacije se nalaze unutar parka prirode „Stara planina“, a staraoc zaštićenog prirodnog dobra ćuti. Uopšte se ne postavlja pitanje, da li će izgradnja imati efekte na životnu sredinu i opstanak ljudi u ovim krajevima. Naravno da hoće i ti efekti će biti izrazito negativni. Svoje pune efekte imaće pogotovo u periodu koji nailazi i u kojima će, usled klimatskih promena nedostatak vode u letnjim mesecima biti sve izraženiji.

Da li će se tada vlasnik mini hidroelektane uopšte obazirati na ionako nisko određene ekološke minimume, ili će gledati samo svoj profit, uopšte nije upitno. Pitanje je samo da li će se tada državni organi setiti svojih osnovnih obaveza, ili je bilo bolje da se njih setila pre nego što je dozvolila „divlji zapad“ na malim i velikim vodotocima Srbije.

izvor: http://rbajcetic.webs.com/apps/blog/show/44812916-energetski-divlji-zapad-u-zemlji-srbiji